Natalija Mandić

Serbian Holocaust

Natalija Mandić, June 22, 2011, Belgrade

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Trancript: Milan Džekulić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku:

Natalija Mandić, rodjena u selu Kričke

Deo 1.

- Kada ste rodjeni?

10.08.1929.

- Koga ste sve imali u porodici?

Otac, majka i četvoro dece - starija sestra Ljuba, ja, Natalija, braća Boško i Jovan.

- A imena oca i majke?

Otac Simo, majka Jelena. Otac je otišao za Koprivnicu i nije se vratio, a mama je preživela rat.

- Vaše selo se nalazi u Slavoniji. Kakav je to predeo?

Mesto je brdovito. Većinom su tu živeli seljaci. Selo je bilo malo veće od okolnih sela. Na primer, bila su tri mlina, dve prodavnice, velika, lepa škola. Odavno je u tom selu bila škola. U selu se radilo, bilo je puno naroda.
Sećam se kada sam bila dete da su se u školi pravile predstave i mi smo deca odlazili do četvrtog razreda. Pred i posle rata su tražili da se ide opetovnica, tako su nam rekli, kao peti razred, i tada nas je rat tu i zatekao.

Uroš Popara nam je predavao nemački. Bio je odnekud sa Banije. Jednog dana su došle ustaše. Moj otac je već bio oteran u logor i počelo je puno Srba da se hapsi po selima - mnogi učitelji i popovi prvi. Jedan dan smo bili u školi, a škola je bila švapskog tipa sa dugačkim, niskim prozorima. Vidimo dolaze ustaše, njih četvorica jedan za drugim. Došli su pozadi na ulaz i naš nastavnik, gospodin smo ga zvali, izidje da se sa njima sretne, a imali smo čas. On se brzo vratio i kazao:" Deco spremite se i hajdete kući", a on, kako je ušao na vrata, samo je prešao preko škole, otvorio prozor, iskoračio i preko dvorišta pobegao. Nije se vraćao. Još dvojica, trojica od većih dečkića [jer oni su terali u tu opetovnicu i one koji su pre dve, tri godine završili školu i koji su već bili odrasliji] su isto za njim iskočili kroz prozor i otišli. Mi svi drugi smo skupili stvari i samo brzo prodjemo, a ustaše tu stoje i čekaju u hodniku. To je bila velika zgrada. Dok smo mi deca izašli, učitelj je već daleko odmakao. Nisu ga uhvatili taj put. On je pobegao i posle je otišao u partizane. Još se javljao nekoliko puta i dolazio u selo, ali to je sve bilo krišom.
Mi deca smo čuvali svinje i išli u šumu. Jedan deo je bila borova šuma, tako gusta da je nas decu kada leti tu prolazimo bio strah jer je bilo mračno od onih borovih grana do zemlje. Tu su se partizani bili skupili. Kada ujutru podjemo od kuće mi ponesemo komadić proje i slanine i sve čekamo da dodje naš Popara. Nekad dodje sa nekom dvojicom, ali i dosta puta smo ga se uplašili. Nosio je neku veliku kapu i dugačku kabanicu pa nam je bio nepoznat. Uzme od nas malo toga i vrati se tamo. Posle je otišao u neki odred. Onda je bila akcija na Požegu, tamo je bila vojska i zarobili su neke bele konje. Par puta je dolazio Popara. Jure na tim belim konjima kroz selo, narod sve trči da ih vidi.

23. aprila 1943. avioni su bombardovali naše selo. Puno je naroda izginulo i popaljene su kuće. Onda je posle dva dana on došao [Popara] i rekao je odbornicima koji su skupljali hranu za partizane zašto narodu nisu javili i da to nije smelo da se desi. Prethodnu noć je Sedamnaesta brigada sišla dole na prugu koja vodi u pravcu Novska - Zagreb i tu su postavljali mine da sruše prugu. Onda su se vratili nazad u Kričke. U selu su jeli. Nisu imali kazan pa su se po kućama rasporedili da dobiju hranu. Bio je sunčan dan pa su ti partizani bili po dvorištima i sunčali se. Avion je prošao, pomalo se naginjao, i tu ih je snimio.

Sutradan oko devet mama nam je postavila da doručkujemo, kad ide avion. Selo je bilo u dolini. Sa jedne strane je visoko brdo a sa druge jedno manje i onda sve šuma do Rajića. Ide avion sve niz tu dolinu. Kada je došao iznad škole, jako se čuo pucanj. Mama istrči napolje i kaže:"Neki se dim vidi". Narod je odmah počeo da viče: "Avion je bacio bombe! Avion je bacio bombe!". Svi su se uplašili, izašli napolje i samo gledaju. Kažu zapaljena je tamo neka štala, bila je zapaljiva bomba. Dole na dva mesta se video veliki dim. Mama kaže: "Bog zna šta je sa mojim roditeljima!". Oni su živeli u dnu sela sami, stari. Njen otac nije video, bio je slep valjda od katarakte. "Da vidim šta je sa njima bilo, dole se skroz vidi dim". Mama je pošla sa najmladjim bratom a ja i drugi brat smo ostali kod kuće kad se začuše avioni. Došlo je pet nemačkih "štuka", mrki, crni. Kako su počeli ići odozgore niz tu dolinu samo pršti kako pucaju. I bombe... Ja i brat istrčali i tamo oko neke jabuke trčimo, ono još nema lišća, sve golo, sve se vidi. Ne znam ko više drhti, ja ili brat. Utrčimo u neku živicu kakvih ima po njivama. Tu sam se nabola na neki prut a da nisam ni primetila dok nisam htela da izadjem. Za nešto sam se zakačila. "Pa šiba ti je prošla kroz ruku!", kaže mi Boško. Ja od straha to nisam osetila. Inače sam bila plašljivija od starije sestre.

Tog dana je puno naroda izginulo, Tog dana nisu ustaše došle, samo avioni. Posle su došla još dva aviona i kružila nad selom nekoliko puta dok se nisu dobro ispucali i onda su otišli.
Posle dva dana je došao naš Uroš Popara i pitao zašto narodu nije javljeno da se skloni i zašto su partizani bili na otvorenom prostoru kada su čuli avion. Oni su trebali da se sklone, da se negde ućute a ne da... Oni su njih tu snimili i zato su selo tako sravnili.
Posle su tri sela kod Okučana, na toj cesti što je išla za Lipik, oterali za logor. Bilo je to u avgustu mesecu, na Pantelijin dan.

- 1943?

Da. Onda su... Ne, njih su još 1942. Da,1942. su ta tri sela, jer tu je bio prelaz za Psunj kada idu iz trokuta i ta su onda sela oko ceste sva očistili. Taj narod... neki su najpre bili u Gradiški, a onda su mnogi koji su bili mladji otišli na rad u Nemačku pa su se tako neki posle rata i vratili. Sve stare i sa malom decom su odmah na Beloj steni, čim se izadje na cestu, tu je bilo preko sedamsto duša iz tih sela, poubijali. Decu... Od mog muža sestra od tetke koja je živela u jednom selu blizu Okučana dovela je uveče decu kod majke da bi to jedno dete prestalo da sisa i to drugo veće da bude sa njim. To dvoje dece i njenu majku i sestru koja je bila devojka, sve su ih u toj jami našli mrtve.

- Čime se vaša familija bavila?

Zemljoradnjom, kao i svi u selu. Preko zime je počela da se seče šuma iznad sela i neki mladići i oni koji su mladi i zdravi su išli zimi da seku tu šumu. Izvozili su ta drva za ogrev. Bilo je nekih radnika iz Bosne koji su gore imali svoje kolibe. Neki su gore pravili i ciglanu. Svi su drugi živeli od zemlje. Oralo se, sejalo, gajila se stoka.

- Kako pamtite početak rata?

Prvi užas je bio kada je otišao otac. To je bilo negde 28. ili 30. aprila, četiri mladića su gore u šumi... Naše selo je povezano sa šumom - do Rajića ima sedam kilometara a do Novske ima osamnaest kilometara. Tim putem je narod išao u Novsku. U Rajiću je bila Šumarija i ta njihova Zaštita je došla gore i već su počele patrole po šumi . Mi deca naidjemo na humku što je gore drvo i tu neki brojevi napisani. To su nama ljudi stariji koji su bili sa nama govorili da to vojska postavlja.

Bila je i neka lovačka kuća. Ta Zaštita je tu dolazila i išli su visom gde su te humke. Tu su zatekli četiri čoveka. Samo je jedan bio oženjen, ovi drugi su bili mladi. Odveli su ih u Rajiće u Šumariju i istog dana su ih pustili, ali su ih jako istukli. Taj moj brat od ujaka bio je u šesnaestoj godini i jedva je došao kući. Posle je sve teže i teže hodao i od toga je i umro. Sva su mu ledja bila modra, tako su oni njih tukli. Čuvali su stoku...

Posle je knez doneo da pročita da ljudi treba idu tamo a narod se poplašio. Kažu - sada će sve da vas tuku. Znam da je moj tetak pričao da je došao kod sinovca Gavre,a Gavro oblači štoviše odeće na sebe. "Ako me budu tukli", kaže "da manje boli".
Bilo je kišno i blato na njivama kada su moj tetak i još jedan, zvao se Ljuboja Cvetičanin, pošli za Donji Čaglić. Knez je ljudima rekao da treba da idu svi zajedno. Oni [tetak i Ljuboja] sve polako idu gde je manje blata, tamo-vamo, i ostanu, nisu hteli da odu i preživeli su rat. A ovi su svi drugi otišli i nijedan nije...

- A Vaš otac?

I on je bio u toj grupi koja je otišla. Samo su se Tešo Mirković [tetak] i Ljubomir Cvetičanin vratili i ostali živi,a ovi svi drugi...

Deo 2.

-Da li ste pratili oca donekle putem?

Brat i ja smo išli do dna naše bašte. Tu dole je bila njiva. Hladno vreme, sipi sitna kiša i on kaže: "Deco idite kući". Mi ga gledamo. Samo je dve noći bio tu. Bio je u rezervi u Virovitici. On je sa vojskom. koliko se sećam da je ispričao, negde kod Šapca prešao Savu, sve peške. I kada su prešli Savu njihov starešina im je rekao da su Nemci sve preuzeli, da je vojska propala. "Ja se ne predajem", rekao je "ko hoće sa mnom nek ide a ko neće nek se vraća". Moj tata je video da su svi krenuli kućama. Dok je on došao... Nije bilo prevoza, išli su peške dok nisu došli kući. Samo je dve noći bio i sutradan otisao. Mi deca smo ga bili željni.
.................................................................................

- Kako ste saznali šta se desilo sa Vašim ocem?

Taj su logor ispraznili. Kada je mama bila 7.jula, još su bili tamo ali nisu više išli na rad. Mesto gde je bila stanica [železnička] je Koprivnica, a tu gde su bili smešteni zvali su Danica. To je bilo malo po strani od grada i na uzvišenju. Tu su bile zgrade u kojima su ljudi bili zatvoreni. Kada je mama otišla nisu dali da se pridje blizu i rekli su [rodbini] da se se ne udaljavaju i da če dobiti stvari onih zatvorenika koji više nisu tu. Vraćen je tatin prljav veš medju kojim je moja mama našla papirčić na kome je pisalo: "Jelo, čuvaj decu, ja neću doći".

Posle dva-tri dana drugi ljudi iz našeg sela su otišli. Sve je bilo širom otvoreno, nikoga nije bilo. Zaštita koja je bila tamo vredjala je narod. Govorili su im: "Otišli su Vaši za London... Otišli su sa kraljem [posle samog oslobodjenja, neki ljudi koji su govorili da su [otac i drugi koji su bili u logoru] u nekom sabirnom centru u Italiji. Narod nije imao pare pa su im davali neko prase, neko jagnje - kao oni će [posredovati] da nam pošalju pismo. Niko se niotkuda nije javio.

Posle kada je pisana knjiga o Jasenovcu tu je pisalo da su ti iz Koprivnice bili prvi za tu peć koja je proradila u Jasenovcu.

- Ko su bili ti ljudi koji su dolazili? Ustaše?

Ne znam da li su bili Srbi ili Hrvati

- Vaša majka je ostala sama sa vas četvoro?

Jeste, sama. Još je po selu bilo puno naroda. Selo je bilo jako uništeno. Da nije bilo dva-tri mladića koji su se vratili iz partizana... svaki je bio ili ranjen ili oboleo, imao je neku manu. Ostali su i neki stariji ljudi koji su imali šezdeset i više godina. Ti su po selu pomagali. Nekada je na selu bilo da treba da se okrvi goveče i treba da mu se pusti krv, a nema ko, samo dva-tri čoveka, pa onda trče po njih da dodju. U jesen, kada se kolju svinje, devojke i mladje žene ih drže. Nema ko, nema muške glave. Žene su same kosile i orale.

- Neke muškarce su odvele ustaše a neki su otišli u partizane?

Jeste. Puno ih je izginulo i u partizanima. Ustaše su posle još dolazile tokom celog rata. Kad god dodju nikad nije bilo da nekog ne odvedu. Dolazili su i noću i opkole selo. Dok svane, sve je opkoljeno. Onda se snalazi kako ko zna i beži.
Jednom je porano bilo, samo što je svanulo. Prenoćili smo u kući. Ali, pre nego što svane mama uvek nas decu probudi ,obučemo se i to posteljine što ima iznesemo daleko od kuće, tamo na neku ogradu. Oni svaki put pale, pa ako je kuća prazna ne uhvati plamen baš lako. Iznosimo tako ja i sestra i vidimo, tu je šuma a svanjiva i vidi se proplanak, kako visom neko prolazi. "Je li vidiš ti da gore neko ide?", kaže Ljuba i mi pozovemo mamu da vidi. Dole kod škole je bila komanda straže i tu bude po petnaest-dvadeset partizana koji su išli na straže po brdu iznad sela. Sada mama gleda a iz jedne kuće niže naše čujemo jednok čoveka da kaže: "Ma to su naši. Možda su išli da miniraju prugu", pa se kao vraćaju iz Rajića. Mi tako pričamo kad poče da se puca dole kod škole. Kada smo pogledale, ono pred našom kućom ispod šume ustaše trče i drže puške dole nisko. Oni trče a moja sestra Ljuba potrča uporedo sa njima po čistini prema putu a pored puta je potok. Moj stariji brat isto otrča za njom. Ja nisam imala snage. Ja sam bila plašljivija od njih. Ja sam samo sela tu gde sam bila. To je tako pucalo i pucalo, a ja sam ćutala. Dole kod škole, gde je komanda straže, puno se pucalo. Ovi koji su već bili prošli, njih nekoliko gore, vraćaju se nazad. Sad oni prolaze tu pored mene pa će kroz naše dvorište da izadju na put. Ja sam se sva skupila. Tu je bio bunar i od bunara mali kanalčić. Ja sam sedela u tome i sva sam se pokvasila. Kada su došli tu, jedan pita: "Jesi li ranjena?". "Nisam". "Izlazi odatle! Ko živi u ovoj kući?". "Moja mama". "A otac?". "On je u Nemačkoj". Nama su rekli da kažemo da je u Nemačkoj. "A nije u partizanima?", pita a ja samo ćutim. Tu su bile svinje zatvorene. "Jesu li ove svinje debele?", ali ja nemam više snage da govorim. On otvori svinjac a one beže ko zečevi. Prodju oni tako kroz naše dvorište pa u kuću, kad mame nema. Onda me još više uhvatio strah, ali izidjoše oni na put i odoše. Ali pošto se dole puno puca, oni se sada vraćaju.

Jako su bili plašljivi i jako su se bojali partizana. Medjutim, tog puta su ih prevarili i narod je našao četrnaest partizana nožem isečenih na komade. Sve su iznenadili. Stražaru, koji je bio najvažniji, su se privukli i njega prvog ubili i onda su lako došli [do škole] jer ovi nisu bili obavešteni. Spremali su se za doručak. Bile su i dve devojke kuvarice. Ko god se tu zatekao je ubijen.
A ja, mame nema, mislim gde ću, šta ću i vratim se iza štale. Tu sam tako sedela i ćutala. Još se pucalo i odjednom tišina, ne čuje se ništa.

Oni su se tada vratili za Novsku. Izmedju Novske i Rajiča bilo je jedno mesto, zvalo se Jazavica. Tu je bila Crna legija, njih preko stotinu. Ti su bili najopasniji. Oni su često odlazili gore u ta sela i svaki put oteraju ovce ili goveda, šta nadju.
Ja sam tamo ostala, nisam se više sakrivala, ali nisu više tuda prolazili i tako sam ostala živa. A mama i najmladji brat... kada je narod počeo da beži, brat kaže:"Mama hajdemo i mi, hajdemo i mi!". Ona je mislila da sam ja sa Ljubom i Boškom. Ali ne, ja sam ostala. A oni su uz taj potok pošli, pričala je mama, mrak, ništa se ne vidi a drži Jocu za ruku. On je bio trideset sedmo godište, imao je četiri, pet godina. On joj kaže: "Pusti ti mene mama, ja ću sam". Ona ga pusti i on ode skroz ispred nje, a ona za njim. Tako je i ona prošla, a ovi svi dole koji su ... posle je samo bio jad i beda, išli su da se sahranjuju.

- Partizani su tokom celog rata bili u Vašem selu?

Od 1942. Kratko su u početku bili u šumi izmedju našeg sela Kričke i Rajića. To mesto su zvali Stari logor. Tamo su im odnosili hranu. Znam da su po selu uzimali kazane za kuvanje rakije da kuvaju kačamak. I od mame su jedan odneli. Posle su sišli u selo i tu je bila ta komanda straže sve do 1943. Kada su oslobodjeni Lipik i Pakrac prešli su tamo, a naša sela su ostala skroz nezaštićena. Onda nam je bilo još gore. Nije bilo nikakve straže. Tu zimu smo prezimili u Subotskoj, a stoka nam u Kričkama. To je bilo udaljeno bar nekih pet-šest kilometara. Mi smo bili u nekakvom popovom stanu. Nije bilo prozora, pa smo daske pribili uz prozore. Tu smo ložili vatru. Soli ni za lek.

Deo 3.

Ujak mi je bio oteran u logor u Nemačku, ujna je umrla. Njihovo četvoro dece i nas četvoro... mama je kuvala svaki dan. Stalno je pravila uštipke, to smo mogli da jesti bez soli. I pasulj smo svi mogli da jedemo bez soli sem moje starije sestre i te mladje ujakove. Ne mogu, samo gledaju. Mama plače. "Pomrećete od gladi". Sestra od ujaka je imala pet-šest godina, kaže:"Nije ti kuvano". Mislila je da nije kuvano jer nije slano.

Ljuba je morala svaki dan da ide odozgore iz sela da da stoci da jede. I drugi su tako. Polako idu, sve čekaju i gledaju da li će nekog ugledati. Znam da su neki Vukšići čija je kuća bila iznad škole pominjali da ako mačka sedi na prozoru onda sigurno nema ustaša, a ako se puca ili se neko tu muva nema mačaka. Samo bi dali stoci što više hrane, napoje je vodom i odmah natrag. Tako je celu zimu ta stoka preživela.

Sledeće godine smo bili u Donjem Čagliću u jednoj isto tako praznoj kući .Tu je bila još veća gužva. Tu nas je zatekla srbijanska vojska. Kad su došli, rekli su da će da nas oslobode. Doneli su jednu kutiju, bila je malo veća od polovine tog stola, punu kocki šećera. Samo su otkinuli one letve i rekli: "Uzimajte koliko hoćete". Mi smo deca jeli taj šećer koliko je ko hteo i mogao. Svakoj ženi su u neki sud koje su donele dali soli. To nam je bilo prelepo.

Onda smo se vratili kući u maju. Bio je već prošao Djurdjevdan. Dugo su ustaše na Bairu ostale. Kad smo došli kuci narod je sejao ko je šta mogao. Pravile su se kuće, pokrivale se sa čim je ko imao. Ako nije bilo nićega onda šašom od kukuruza da bi imalo negde da se bude. Radilo se.

Posle jedno dve godine počne onaj otkup i kojekakve obaveze. Moraš da ispuniš normu - ovoliko žita da daš, ovoliko... Onda je opet nastalo drugo zlo da je bio jauk u selu isto kao posle ustaša kad skupljaju one pobijene i poklane. Oni zadju i sve redom očiste da ti ništa ne ostane. I sada kako da živiš.

- Posle rata?

Posle rata. To je bilo negde 1947-48. kada su počeli oni otkupi.
Sad slušam kada kažu kako je bilo dobro za vreme Tita. Možda je bilo dobro posle sedamdesete, ali nama nije bio ništa bolji od Pavelića. Za ona naša sela i onaj narod ništa nije bilo bolje. Na primer, jedan kaže mojoj majci:"Imaš petnaest jutara zemlje, da daš toliko i toliko pšenice, toliko i toliko kukuruza". Ona lepo kaže:"Odakle da dam, pola od tih njiva je neobradjeno". Jedan plug ima na četiri, pet kuća. Šta sa tim može da se postigne ? Do kraja maja narod seje. Ne bude ni ovoliki kukuruz [pokazuje rukom], tu nemaš ni za sebe a moraš da daš. Kako su izmirivali oni što su bili u hrvatskim selima? Oni su mogli jer oni nisu ni paljeni ni pljačkani i oni su i dalje orali i sejali svoje njive, ali tamo po tim brdima i po tim selima bila je pustoš. A obaveza ista.

......................................................

- Znači Vi ste ceo rat proveli u strahu i nekoj bežaniji?

U nekoj bežaniji.
Moja sestra, ona je '28. godište, već je morala da ide da nosi poštu, na primer iz Kričaka za Psunj, a to je bilo preko dvadeset kilometara. Sestra i još jedna devojka su znale te puteve. Išle su i uhvatila ih je noć ,a bilo je leto i toplo. Rešile su da legnu tu pa kad svane da idu dalje. Legle su kraj nekog grma, da nisu baš na putu i nešto ih je žuljalo. Kad je svanulo - to nečije noge a tamo glava. Mrtvo čeljade. Nije sahranjen. A one su tu prespavale.
Onda su ih terale da idu u jedno mesto kod Požege da se žanje žito, kao tu je jako dobro žito. Ustaše su tamo a partizani ovamo i sad se otimaju ko će da požanje više. Omladina je išla tamo, i moja sestra je išla. Bile su tamo nekoliko dana sve devojke iz naših sela. To su sve partizani organizovali da omladina ide.

Ja sam išla [kada je trebalo] da se vozi žito iz Lipika. U Lipiku je lepa ravnica i tu je bila pšenica i bila je požnjevena. Hteli su da je ukradu od ustaša a ustaše su bile u Lipiku, tri kilometara odatle. Došli smo tu blizu sa volovskim kolima noću, znate kako se to čuje. Svako seljačko dete je toliko osposobljeno i slobodno sa tom marvom da ja u pola noći udjem u štalu, pustim volove, smestim u jaram i može svuda da se ide sa njima. Tu smo bili neko vreme i na kraju smo se vratili jer su ustaše iz Lipika bacali svetleće metke i stalno osvetljavali tako da se nije se moglo prići. Nismo uspeli i natrag smo se vraćali praznih kola.

- Kako je izgledalo Vaše selo na kraju rata?

Sve je bilo uništeno. Kada je bombardovano ostale su velike rupe. Bile su dublje od bilo koje seljačke kuće. Sve su kuće bile uništene. Negde su ostali zidovi gde su kuće bile zidane, ali bez prozora i vrata.

..................................................................

- Da li znate koliko je otprilike ljudi iz sela stradalo?

To ovako ne bih znala

- Recimo po kućama, da li je svaka porodica imala nekoga da je stradao?

Kako da ne. Bilo je iz neke kuće i po dvoje, troje. Na primer, iz moje kuće otac. U kući do nas, jedni Antonići, oni nisu ali je njihov sin Ostoja došao iz partizana bez ruke. Drugi, Miokovići, bili su u partizanima i ranjeni su jedan Mirko i brat stričević Mitar.Oni su bili preveženi na Siciliju iz Psunja da ih tamo leče i nijedan se nije vratio. Onda iz kuće do njih,od njihovih stričeva, tri su sina nestala. Jedan u Koprivnici, on je bio podoficir, jedan Nikola, govorilo se da je bio narednik, a jedan je bio omladinac. Terali su ih da budu na straži. On je imao šesnaest, sedamnaest godina. Po noći ustaše su se privukle do njih, iznenadili ih i uhvatili obojicu. Još je jedan Stanko bio sa njim a taj se zvao Stevo. Sad ih vraćaju u selo i kada su pošli ustaša im kaže da idu napred niz put i udari ih kundakom jednog pa drugog u ledja. "Stevo", pričao je [Stanko] "je počeo da plače a ja samo mislim - prvi prolaz je moj". I čim je video prvu priliku on je skočio i pobegao, a Stevu su doterali dole do škole i tu je ostao zaklan. Nije se mogao prepoznati kolko su ga izmučili. Taj dan koga su god uhvatili... ti mladji su bili poubijani a nekoliko starijih koji su bili baš stari, ti su bili u Gradiškoj u logoru, ali se nijedan od njih nije vratio.

I tako redom. Retka je bila kuća u kojoj neko nije stradao.